Српски књижевни гласник

у У

6 СРпски Књижевни Гласник.

паде у погруженост и очајање велико, и најпосле рече А Елифасу: „Ово је мој грех! Проклетство је дошло на нас | јер сам се сувише поносила телом својим шп лепотом својом и дететом нашим! Твој се дом неће умножити, "греха мојега ради!“ падне

Јер јој грех беше једнако пред очима. ад би, лети, голорука, боса, у ланеној сукњи, која беше као сливена на њеним облинама, ишла на студенац усред села, ишла држећи једном руком суд на глави, а другом подупирући бујне дојке, ишла гипко, хитро, као кошута, крећући плећима, тада би је људи гледали очима Baтрене чежње, и више но један пожелели смрт Елифасу. Она је то знала и осећала је да тако“ не ваља, али не могаше одолети женској таштини! А пошто роди Авимелеха, поносила се и њим, носећи га у наручју, идући радо на гумна и на посела. Зато поче много постити 1 молити се, те од тога п од жалости, нагло опаде и ишчезе лепота њезина. ; OTO

Али ни то не поможе. Па не помогоше ни бајања халдејских звездара, нп враџбине. галилејских врачарица, те се рече у Бет-Лехему : — „Авимелех је уклотон и“ лома свог!“

Авимелех наврши шееснаесту годину, стидећи се од света и пасући очево стадо. А беше леп п чедан и. безазлен и срчан, да му не беше елична вршњака, БА Бет-Лехему, ни у Бет-Сауру, ни по бреговима и Доли нама Јудине Горе. Беше прав као копље, танковијаст – као девојка каква, јаких мишица као прави Јудин. сип, о · cerHe душе као и Елифас. Од шале Авимелех. rabante | из праћке вукове п чагљеве, а није ну се коса, костре“, :

злочинство Ноаха спна Јоја сина о и о во се, разбојника, који је са својом четом био у оно време страх и трепет Јудине Горе! Додуше, и Авимелех с бојао, али опет мање него његови другови, кад 6 јерушалајмским друмом нролазили они туђи војници, плећати, црномањаети, голих колена, са сјајним шлемовима,