Српски књижевни гласник

Соба је била задимљена простим духаном што су | та пушили сељаци на кратке луле, а осјећао се и оштар

корјен урастао у земљу. Други се код нас окуће, уде беле, и давају ћерима богате прћије, а он, да простиш, неће имати цијелих гаћа кал га буде требало покопати“ говорио ковач Вујо и стао да грли и љуби. Дамјана Дамјановића. а

Негдје пред зору, изиђе · из собе Дамјан Дамјано вић, на један часак, али посрну на нешто и, како је био пијан, остаде“ лежећи. Тек иза неког времена. изиђе ковач из крчме да вили што је с учитељем, и натрапа на непомично црно клупко на снијегу. Он опипа рукама учи теља и ухвати ~ се за тону по мој учатењу, ђе.

come Ta преко drujefa. pos beb с Роа а у црн аљинцима, с малим, округлим, црвеним, црно извезен

2 виа капама на ar a у средини се њужано на њиховим

њега се чуо само убрзан, испрекидан дах и како 2: нешто a кроз груди. А онда се сељаци, жалосни, |

опанцима свијег што je

тако жалосно пиштао. OR ховим немилосним ногама. |