Српски књижевни гласник

ди У ери, O Ot

Pe

БОВ ИЦ ~ A. 645

— Како“ Зар ти то не знаш Зар ти није рекаог

Новица, страшно узрујан, одману главом.

— Е то није лепо, ни право, видиш! Зар је такав чича 7 Најпосле, земља је и твоја, а ти већ ниси дете!

Новица хукну и поче нарицати:

— Јадна мати! Јадна мати! Јадни ми сви! Оде све! Уби нас!

— А новац није још примио! Осим десет сребра, ни потуре није узео. Моша има признаницу само на десет сребра. То ја знам сигурно, јер сам био сведок на уговору. Дакле примате пет стотина, мање десет. Разумеш ли! викну Соција.

— Па штог запита Новица.

— То! Само ако хоћеш, сутра је половина твоја, а толико ти је доста! Разумеш ли. Доста ти је до Америке четири стотине! Не буди луд Толико сам ти пута говорио! Имаш времена још сутра цео дан, а они полазе прексутра. Видиш ли, да ћеш наскоро бити просјак! Такав момак, така снага! Разумеш ли 27 Најпосле, буди сигуран да ће се до четири пет година све делити, да неће бити ни спахија, ни Чивута, него све заједничко.

— Нећу да чујем! Иди збогом. Остави ме!

И Новица, одгурнув га, отиде.

Ишао је погружен, оборене главе, као да се са погреба враћа. Јечао је и запевао је помињући најчешће матер, најпосле узвикну:

— Јао, Анка, рано љута! Зли нас удес раздваја на веки!

Већ беше мрак пао. дељовљев лавеж чу се пред салашем и чу крчање ђерма и разливање воде, знак да је стока. већ на појишту. Од ђерма разлегну се женски глас:

— Ново! Ooo Новооо!

Он се не одазва, али убрза кораке.

Око појила тискаху се говеда, којима леваше воду нека омалена жена. На уласку дворишта беше прислоњена. висока женска. прилика, којој се узалуд умиљаваше дељов и која запита: