Српски књижевни гласник

: 3

НОВИ А. 649

Чичи се подсекоше ноге, седе и зајеца као дете. Дуго је плакао и кроз плач обећавао, да ће преписати Новици све, да он већ неће бити властан продавати.

Новица најзад устаде и клатећи приђе му, пољуби га у руку и рече на прекид:

— Иди, бабо, иди ле! Опрости! Нећу више! Беше шала!

Смиља, која беше будпа, изађе, a кад отправише Чичу, Новица загрли њу п стаде је љубити у образе, у чело, у врат, тепајући јој као у детињетву. Најпосле Смиља, однесе остатак ракије.

Новица заспа, али се након једног часа трже, отиде на бунар и исплака се водом, па наврх прета уђе у кућу, узе шешир, чизме MH гуњ, и отиде у село.

Сутрадан са још шеснаест земљака отиде у недођију — у Америку.

Симо МАТАВУЉ.

ГОСПОЂА БОВАРИ. (26.)

УШ.

Она се питала успут: „Шта да кажем 7 Чиме да почнем 2“ И корачајући тако познала је оне исте џбунове, дрвеће, морске треке на брегу, онај замак тамо. Овећања њене прве љубави враћала су јој се, и њено

јадно стегнуто срце ширило се заљубљено. Млак ветар

дувао јој је у лице; снег се топио п кап по кап падао са изданака на траву.

Она уђе, као некад, кроз мала врата од парка, и дође у велико двориште, засађено двоструким редом густих липа, кроз чије је дугачке гране звиждао ветар, њијајући их. Пси у штенари сви залајаше, и њихов се лавеж разлегаше, али се нико не појави.

Она се попе уз широке степенице са дрвеном оградом, које су водиле у ходник патосан прашљивим пло-