Српски књижевни гласник

= а

1964 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

ске ствари, хвата много дубљи п трајнији корен у људској души, и лакше постаје и одржава се, него доцнија виша вера у једног далеког Бога који свима стварима управља по разуму п закону; већини нижих људи појам једнога Бога и сувише је висок п апстрактан, те им је врло тешко да у множини разноликих ствари и појава схвате једног Бога. Тако ће се маса увек задовољавати нижим формама религије, и остајатп евојим умом увек на нижим, првобитнијим ступњима њеним. Тако је храшћанска религија, са вером у једнога праведнога Бога, и са проповедањем љубави и братства људског, могла, за све време своје, ухватити само плитак корен у обичној људској души, начинити само површан, танак, слој на њој, који живот п нижа вера пробијају и кваре на сваком кораку.

Пошто се хумани, историјски човек одржава много теже, са много више бораба п болова него природни човек, то се п еве више друштво људско одржава много теже, него првобитније форме његове, племена и фамилије. Свако друштво људско састављено је из већине оних који раде само за себе, за своју уску, личну корист, и мањине оних који се жртвују и раде за општа добра друштва, и боре се против општих зала и опасности. Да би се друштво одржало треба социјалних врлина, које се врло тешко и споро гаје, док себичност расте и развија се сама од себе, без муке и напора. Право и моралност, доцније људске тековине, врло су слабе препоне, које друштво иставља природној себичности људској, те их себичност врло често пробија и гази, те свако друштво само великим напорима пи борбама сузбија ту себичност човекову у одређене, допуштене границе. На вршење општих социјалних дужности и обавеза већину људи увек је нагонила само невоља и сила, ауторитет и религија.

Тако човек мора савлађивати много животињског у

себи, да би могао живети у друштву и да би се друштво

одржало ; као што мора отупети своја чула, да би му се