Српски књижевни гласник

O” NI ED ~: MS... 7

растворених уста бленули унаоколо пи као да нијесу могли вјеровати да се и онака соба тако лако очистити и уредити може.

Кашње су се упустили и у разговор се Татом. Почели са ситница и прешли на крупнице. И што су се дуже разговарали, све им се то више евиђала. Била је некако одвише разговорна, готово брбљива, брза, окретна и непритворно весела, да нико није могао одољети а да се и сам не развесели поред ње.

— Од кога си рода — питао је здепасти, који као да је био домаћин у читавој задрузи авлијаша и кога су највише слушали. — Чија си тиг

— Ничија, — одговори она некако безбрижно, смијешећи се и играјући се евојим дугим плетеницама, које је пребацила преко рамена и држала их у рукама. Ничија нијесам...

— А ко су ти родитељи... Ђе су они“.

— У земљи су... Суђено им да рано оду у земљу... Бог тако наредио, а његова је најстарија.

— А имаш ли брата јали сестру 7

Она лако уздахну.

— Сестре нијесам ни имала, — рече — а брат ми је умро прије два мјесеца... И њему суђено да умре...

Кашње им је причала о себи и о своме живовању, препуном патња и мука свакаквих.. Причала је дуго... А емијешила се непрестано, играла се плетеницама и све зачињавала духовитим пошалицама, као кад се прича о најобичнијим забавама и теферичима. Ни на кога се потужила није, никога није покудила. Ако јој је који од слушалаца што и примјетио или је пожалио, само би слегла раменима и одвратила: „Тако ми суђено. Божија је најстарија“...

Од тога дана Тата као да се сродила са свима. Ако је који желио да се нашали или да ћерета, трчао је њојзи ; ако се зажелио пјесме, молио је њу да запјева-· Јутром, кад је одлазила на рад, — јер је ишла по туђим кућама да пере хаљине или да што сашије, — те ако