Српски књижевни гласник

МАЈЧИНА СУЛТАНИЈА. 3 јетске пи свака се старала да се што више приближи Милки, као да би да је заклони од злих очију...

Кад су заокренуле кроз уске сокаке, гдје их није могло много очију гледати, пођоше брже. Свака као да е једва чекала да се час прије докопа винограда, куда су се и упутиле, те да тамо, под голубастим гранама широколисте смокве, одахне и одмори се у дебелу хладу.

У винограду их дочека, гунђајући и љутећи се, стара, погрбљена слушкиња Фимија, која је још отприје дошла, и по ријеткој трави, испод смокве, прострла тежак ћилим, оградивши га са неколико невеликих јастука. Она је већ била намјестила и понуде џ, осим грожђа п смокава, којима бјеху препуњене три големе чиније, ту се златила још неохлађена халва, жутили се пексимети, масви уштипци п медене хурмашице. Опазивши ћилим, све тетке, стрине и ујне као да за часак заборавише на Милку. Хитајући п грабећи се која ће прије, еве посједаше по јастуцима, завалише се п почеше отхукивати. Једина тетка Анђелија бијаше толико присебна, да задњи јастук не хтједе освојпти, него га уступи Милеп, а сама леже под један овећи лозов трс, и не гледајући на чиније, онако лежећи поче братп грожђе и трпати га у уста.

— Узмите, узмите, једите! — поче нудити Стака, Милкина мати, оне око себе, гурајући пред сваку по чинију и указујући на јела. — Има, фала Богу, свега... Анђелија, ти се одваљала у страну ко брвљива овца... Што се не примакнеп 7...

— Лијепо је мени и овако, — одговори Анђелија, кидајући грозд по грозд и жваћући. — Једите ви шта хоћете, а мени само оставите грожђе.

— Милко, што ти не једеш — запшта ујна Аника, смјешкајући се. — Шта је теби2

— Мисли на момке, — брзо одговори тетка Анђелија. — Момци јој у глави.

— А јесте ли виђели како Саво Варага за њом гледаг — опет ће ујна Аника, намигујући час једној час другој. — Испадоше му очи гледајући.

|