Српски књижевни гласник

2 СОрпски Књижевни Гласник,

је што љенше окитити и уредити. По три пута измицале су се на леђа и, са стране, посматрале да ли јој све лобро стоји. И сваки пут имале су још понешто да поправе, увијек нешто да измијену. Тек кад је тетка Анђелија по пети пут подвикнула и оштро напоменула ла се више не може чекати, размакоше се све и рскоше јој да устане, Милка устаде. Поносито се исправи, тресну отрлицама и ђерданима, који ситно зазвекташе, и, увијајући се као шибљика, пође пред њима; оне лагано, гледајући је са необичним задовољством, готово са неким поштовањем као икону какву, кренуше за њом. На авлијп све тетке, ујне и стрине, као по команди скочише са клупе и правећи најљубазније лице, као из једнога грла заграјатше:

— Ево нам је! Ево наше султаније!

Милка је, међу њима, одиста изгледала као каква султанија: онако њежна, млада, витка, танкострука. Знајући добро да јој се све диве п обожавају је, увпјала се све то више, и наклонивши главу према десном рамену, са једним осмијехом који залуђује, приступала је свима, да се изгрли и пизљуби. Управо нијесу се толико грлиле, јер се свака тетка и ујна бојала да што не поквари на њој, него су се само лако дотицале рамена јој и љубиле је у чело, пазећи добро да не замрсе оне чуперке што су јој стршили изнад очију. Обредивши све, Милка их прва позва да иду. И све послушно кренуте. Двије најстарије тетке одмакоше напријед, а мати и остале опколише Милку и са једне и са друге стране, чак и иза леђа, као стража каква, и непрестано је гледајући, изиђоше из авлије.

Пролазећи чаршијом нијесу говориле ништа. Ишле су побожно, као у цркву, оборених очију, држећи руке на појасу. Само понека тетка није могла срцу да одоли, а да испод ока не погледа како младе дућанџије истрчавају из својих дућана и магаза и како задивљено гле. дају Милку. И свака се осјећала некако угодно; свакој мило што је и нехотице постала предмет пажње сви-