Српски књижевни гласник

Б кл ЕоШ К E. 959

Revue bleue“ nm „Те Рагешеп!“, од 1875 улази у „Те Кегпе des депх штопдез“, где прво постаје секретар уредништва, а затим, од 1893, и главни уредник.

Готово сав његов обилни књижевни рад ограничен је на тај часопис. Ту је, без мало, свакога месеца писао критичке приказе о књигама које су се појављивале и студије о питањима књижевним, моралним, филозофским, политичким, социјалним и религиозним. Те приказе и студије скупљао је у засебне књиге, које су са методичком уредношћу излазиле. Такве су његове „Ебпдез споле“ и „ХопуеПевз čtudes егвдпез“, (пет свезака, од 1880 -1887), "таква је серија „ Швоте ес ПЕегаште“ (1884—1886). Његов Академијом награђени „1е Котап пабага ве“ борбена је књига, уперена против сувременога романа. Његова познија дела су „ГЕуошћоп бе [а poćsie lyrique“, „les Epoques du theštre francais“, m „IL Histoire de la, littćrature franсајзе“. Убеђен католик, борбен темпераменат, врло 'добар говорник, он је о дневним питањима држао често јавна предавања, која је екупио у књигу „Disceours de еошћа“.

Бринетјер је у Француској био најбољи представник старе догматичке књижевне критике, оне која само класификује и суди. Ауторитарац, човек од традиција, затворенога и крутога духа и строгих начела, он је био даље но ико од скептицизма и импресионизма писаца свога поколења. Он је тврдо веровао да постоји једна апсолутна књижевна истина, законик ленпога, у чије је име он оштро и параграфеки судио и кажњавао. „Лична књижевност“, · то јест цела нова књижевност, изгледала му је пагубна, и са књижевног, а нарочито са моралног гледишта Он није хтео да суди по својим личним утисцима и располо -· жењу, но према једном апетрактном идеалу који је сам створио, према делима такозваним класичним, нарочито према главним франпуским писцима ХУП века, тако саобразним „фрапцуском духу“ и „француском реду“, латинеком укусу, захтевима морала и интересима друштвене консервације. Књижевност му је изгладала само као средство ради одржања и напредовања моралности, наравно моралности по хришћанском схватању. Он се стално борио против теорије „уметност ради уметности“, не признајући целу „личну књижевност“, књижевност ХУШ и ХТХ века, индивидуалну, субјективну и сувремену.

Једно време Бринтјер је био чувен својом заводљи · вом теоријом о „еволуцији књижевних родова“, поставивши читаву јерархију књижевних родова, ставивши на врхунац