Српски књижевни гласник

958 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

жевноповјесну оцјену Гундулићеве Ариадне“ (Када, 69), „Грађа за познавање еропкомичне пјесме“ (Кад, 71), '„Алеторије у Гундулићевој Османиди“ (Ка , 94), „Андрија ЧуOpagoBnh“ (Stari Pisei, VIII), итд. У свима тим радовима Зоре је дао нових прилога за изучавање дубровачке књижевности, коју је високо ценио и бранио је од напада А. Павића. Затим су радови на лингвистици ; његово „Паљетковање“ (Када), „Дубровачке туђинке“ (Сломенпк, 26) од те су врсте. Од књижевних ралова, ту је превод „Краља Едипа“ (Н. Библ.), омањи чланци по „Словинцу“ и „Срђу“, и „Објављење“, велики спев, писан под псевдонимом Миливоја Страхинића. Овај спев је врло чувен и цењен на Приморју; у своје време он је био спаљиван у цркви дубровачкој, а и данас је предмет напада од стране клерикала и свештенства, чијп је Зоре био велики непријатељ. Међутим, књижевна вредност овога спева, о којем је у нашим крајевима слабо познато и који је имитација Дантеове „Божанствене Комедије“ примењене на наше прилике, мала је и стоји испод његове репутације. Сем овога, Зоре је још радио на књижевности уређујући два књижевна листа у Дуброввику: „Словинац“ (1581—1884) и „Срђ“. „Словинац“ садржи доста грађе за познавање књижевних прилика у Дубровнику и Далмацији. „Срђ“, наш стари познаник и о којем смо често говорили у овом листу, био је под уредништвом Л. Зоре, лист којем се могло доста пожелети и који је носио обележје нешто архаичних назора свога старога уредника, H:

ФеРдинАНД БрИНТЈЕР. — 10 јануара, по новом, умро је у Паризу Фердинанд Бринтјер, уредник старог часописа „Ја Кеуџе дез депх шопдев“, члан Француске Академије и један од најпознатијих француских књижевних критичара и историчара књижевности. .

Рођен 1849 у Тулону, у једној чиновничкој породици, која је била пореклом из Вандеје, Бринтјер, пошто је средње школе учио у Марсељу, дошао је врло млад у Париз, га намером да ступи у Нормалну Школу. Пошто није прошао на строгим пријемгим испитима за тај високи просветни завод, он, да би живео, постане „слободан професор“, дајући приватне часове и служећи као наставник у једном пансионату за дечаке.

У тим годинама своје тешке младости он и сам учи и чита, и стиче велико знање којим се доцније у првоме реду одликовао. Први његови радови штампају се у „Ја

|

i, E II IA