Српски књижевни гласник

— ГрижевВНни Преглед.

какав је он уочен у његовом односу. према Шекспировом изворном тексту, као Дргв0д. Међутим, то је такође требало нагласити, пошто еваки превод треба да буде на првом месту веран препочетак, па тек у другом реду и независно уметничко дело. Требало је истаћи да је Г. Костићев. превод, ма колико да је слаб као песнички производ, још слабији као превод, као копија Шекспирова „Хамлета“. Добар превод тре а да да три ствари: исти смисао текста, исти осећајни тон, и исту мелодију дикције. Г. Костићев превод није задовољио ниједан од ова три захтева. Ако изузмемо спољашње, опште, грубо подуда= рање превода и изворника, подударање у истом броју стихова, призора и чинова, у истим лицима, у истом догађају, ништа није мање слично Шекспировом „Хамлету“ но „Хамлет“ Г. Костићев. О оној верности која би имала да сачува све лепоте Шекспирове дикције, овде није реч. А ргтог1 је јасно да Шекспировој, само себи равној дикцији — оној дикцији у којој сви анђели певају и сви демони јаучу Г. Костић није дорастао ни кад преводи. Реч је о обичној верности пристојних превода, који, у недостатку сјаја и снаге и боје, очувају бар смисао реченица, њихов битни карактер, општу прикладност и разумљивост изворнога текста. Г. Костићев превод нема ни тих особина. Он је пун најразноврснијих неприкладности, нетачан по смислу. певеран по осећајном тону, вулгаран, у слогу бескичменом, стиховима. рогобатним, угластим, великим делом тешко јазумљив. и великим делом сасвим неразумљив. Уредништво „Мале Библиотеке“ требало је уз овај превод дати ко'ментаре преводиочевна језика. :

После овога, ја пећу рећи оно. у другим приликама често умесно: „Меније жао што за... Г. Костића... књижевника од великога гласа, морам рећи, и тако даље“. Мени то није жао. Ја немам разлога да показујем нарочите нежности према UP. Костићу, који није ни почетник (давно је он TO престао бити, ни симпатичан (он то никада није ни био), нити je задужио „Српски Књижевни

Гласник“ пристојним писањем (сасвим напротив), нити је