Српски књижевни гласник

920 Српски Књижевни ГлАСНИК.

ХУШ века Срби као да преовлађиваху још само у Св. Павлу и Хилендару. Кад пак у то време поче да се јавља у Србији устанак (Кочина Крајина). Срби морадоше бежати и одатле. У манастирима, које крајем ХГУ и у току ХУ века беху уступили Србима Грци, настанише се опет грчки монаси. А Хилендар оста Бугарима, којих је поред Срба ваљда од увек било у њему. Од тада име Хилендара учествује и у бугарској повијој књижевности и у бугарској црквеној политици. Пеки су знатнији црквени људи егзар= хиски били Хилендарци, или ученици хилендарских стараца. То тако траје до самога краја прошлог века. А тада се Хилендар, нагнан тешким дуговима и унутрашњим заплетима, обрати за помоћ српском краљу Милану. Преговори доведоше 1896 г. до 'посете краља Александра и његовога. високопреосвештенства, митрополита Димитрија, тадањега епископа, у Хилендарску лавру; мало после пак и до једног споразума, по коме је српским новцем плаћен огромни хилендарски дуг и одређена годишња помоћ манастиру, а Србији је уступљена заштита над манастиром и неколика места у његовој управи сабору.

Од друге половине ХУШ века па на овамо шире се на Св. Гори Румуни, Бугари, а највише Руси. Најпре основаше Румуни општежитељни скит Св. Димитрија (или Лакоес)

“у пределима манастира Св. Павла, а 1852—56 и скит часног Претече у пределима Лавре Св. Атанасија. Око 1833 —37 основаше бугарски монаси скит Богородички на месту старог Дрводељиног 'Ксилурговог) манастира, а као филијал манастира Св. Џантелејмона или Рушка (у ком. тада живљаху Грци). Од 1839 г. продреше Руси у грчки скит пророка Илије moj манастиром Пандократором) и пре неколико година га веома увеличаше. Год. 1849 они задобише и Серајски скит манастира Ватопеда у Кареји, и прозвавши га скитом Св. Андрејским, подигоше на њего-

! Ови нови скити по величини се равнају читавим манастирима, али се разликују од њих, што нису самостални, него припадају правно по неком манастиру, а имају, до год постоје, своју самоуправу.