Српски књижевни гласник

Књижевни Преглед. 929

ХАМЛЕТ.

Послушаћу вас што боље умем, госпођо.

На први поглед, овај одломак није ништа друго до врло лепа, речита, разложита беседа, изванредно лепа и разложита, али таква какву би умео саставити и који други велики или речит песник, на пример Виктор Хиго, чија је драмска психологија испод површне, и чија су лица голе апстракције, Фикције, лутке на жици. Такав изгледа овај одломак на први поглед, или необавештенима. Кад у њега боље загледамо, открићемо у њему један од најлепших, изванредних, шекспировских примера психолошки адекватне дикције, појединачног подражавања природи, гениалне интуиције људских радња и душевних стања и покрета. Остављам на страну општу драматичност овог породичног призора усред свечане дворске скупштине, општу прикладност Краљева говора, његову дужину (одмерену према великој жељи Краљевој. да отклони рђаво расположење Хамлетово); његову намерну, свесну речитост (упореди с краткоћом и простотом Краљичине молбе]; ону ревност, оно постепено загревање, с лаком примесом нестрпљења; онај пресенак неискрености који се осећа и под срдач-. ношћу језика и убедљивошћу разлога; оно декламовање („Не, не!<...; „јер нека чује свет...“), она умиљавања, оне покушаје Краљеве да Хамлета задобије ласкањем и обећањима („сматрајте нас као свога оца“..; „у милости и окриљу наших очију “..; „наш први дворанин“.. „и тако даље). Остављам то на страну. Хоћу да обратим пажњу на другу једну околност у овом говору, која још боље показује Шекспирову моћ да сав уђе у лице које говори, и да се дубоко и до ситница уживи у призор који слика пред нама. Нека ми је опроштен овај јевтини и нехотични парадокс — оно што је најлепше у Краљевом говору и целом том призору, то је Хамлетово ћутање. Хамлет, ако тако смем рећи, ћути двапут за време Краљева говора. Краљ је своје убедљиво разлагање довршио горе наведеним речима : „Тако мора бити!“ Да ењФект буде потпун, он тада, пероришући, додаје оне ласкаве и преластиве речи да је

59