Српски књижевни гласник

930 Српски Књижевни ГлАсНИК.

Хамлет у њему добио другога оца, нежнога као што је најнежнији; и подсећа Хамлета да је он. Хамлет, његовом престолу најближи.

Али Хамлет ћути; суморно, мргодно, пун срџбе и црне слутње. На све ове ласке и умиљавања и разлоге, он не одговара ниједном речју.

У неприлици, али присебан, Краљ се сећа на брзу руку Витенберга, и наставља, доста натегнуто: „Што се тиче ваше намере да се вратите у Витенберг...“: и као вешт човек, OH ту нову прилику употребљује да се поново удобри Хамлету, и каже му оне последње љубазне речи које смо горе чули.

Али Хамлет опет ћути... Настаје мучна тишина, и Краљица онда притиче Краљу у помоћ:

Немој да твоја мајка моли узалуд, Хамлете..

И Хамлет на њену реч одмах одговара.

Ово ћутање Хамлетово у овом призору изванредна је ствар, и битно шекспировска. Овде би се и Гете био преварио. Он би Хамлета пустио да одговара. Хамлетов би одговор био диван, речит, патетичан, од великог еФекта, и, разуме се, у складу с Хамлетовом нарављу и с његовим општим расположењем. Тај би говор, понављам, био врло добра ствар. Али је ћутање Хамлетово боље. Јер оно боље одговара, управо једино одговара Хамлетовој природи, и његовим осећањима према Краљу, и његовом расположењу, какво је било тога дана, у том часу, на том свечаном дворском састанку, у присуству Краљевом и Краљичином, после тога истога говора Краљеног, Ом о том предмету. Оно је, одмах, и оригиналније и драмски еФективније. Нарочито „друго“ ћутање појачава утисак; и да глумци умеју да играју Шекспира, они би из овог одломка једног призора извукли леп ефект.

To Хамлетово ћутање. је једна од оних значајних „маленкости“ о којима смо говорили, и из којих се са стоји. (ако се ћутање сме назвати састојком дикције) изванредна, психолошки адекватна, и до краја диФеренцирана дикција Шекспирова,