Српски књижевни гласник

дуета а ( ~

а fi

Књижевни ПРЕГЛЕД. 931

Такве или сличне ствари налазе се код Шекспира на сваком кораку.

Код њега најобичније, најпростије Фигуре — таутологије, синонимије — нису само Фигуре, обична реторска појачања, но одмах и суптилно изабрано средство да се покаже душевно стање овог или оног лица у даном тренутку. Његове таутологије су читаве приче и драме! — Ко би, на пример, смео у оном Отеловом узвику: „Али је ипак штета, Јаго! Ох, Јаго, штета је, Јаго!“ избацити таутологије као непотребне“ — Тако у оном призору првога чина кад Хорације са својим друштвом саопштава Хамлету да су видели Духа, Хамлет је бескрајно задивљен, нестрпљиво радознао за нове појединости, и дубоко заузет својим сопственим мислима; то се види из његових питања и одговора; али се види исто тако, ако не боље, из оних ситних таутологија, којима расејано одобрава Хорацијеве претпоставке, и после којих се одмах враћа на оно што га занима: „Тако је, тако је, господо; али ме то збуњује“... „Извесно, извесно. Је ли дуго остао“... Шекспир је ту једном обичном таутологијом забележио понашање замишљених људи, кад осећају да су расејани, па онда јаче (али опет расејано) повлађују туђим напоменама, а сами иду даље за својим мислима. Избаците двогубо „Тако је“ и двогубо „Извесно“, и тога еФекта и те индивидуализације нестаје. — Тако кад Хамлет, сетивши се Краља, у свом монологу по одласку глумаца, узвикне: „Крвава, блудна хуљо! свирепа, подмукла, похотљива, изрођена хуљо!“ Шекспир није на том месту случајно нанизао толике епитете. Он то није учинио с тога што му је то само тако пало на памет, или што му је требало да заокругли стих, или с тога да просто начини што јачу, реторски јачу таутологију; но с тога што је тачно тако изискивао стицај Хамлетовог расположења с осталим околностима. у том нарочитом тренутку. Све је ове ствари врло тешко доказивати и врло заметно објашњавати ; ја ћу рећи само оволико: потражите, па ћете видети да Хамлет Краља нигде

59