Српски књижевни гласник

932 Српски Књижевни ГлАСНИК.

не помиње с толико беса колико овде.!

Ни кад га убија у петом чину, не довикује му више но оволико: „Ето ти, родоскврни, убилачки, мрски Краљу!“ Горњу апостроФу упућује му у монологу у коме је најбешњи, у коме доиста изгледа да се помамио ; у оном истом монологу где псује тако да његову псовку ценсор мора да избаци из првог издања 10-Т0 10; где вели да га неко „бије по темену, да му чупа обраду и дува му је у лице, да га трза за нос“; и где себе сама назива „кукавицом“, „хуљом и ниским робом“, „тромим и глупим нитковом“, „магарцем“, „блудницом“, „курвом“, „судопером“... Кад би горња апостроФа Хамлетова била унесена у који други од његових монолога, она би била потпуно ван склада са њима. Исто би тако у овом монологу било скроз погрешно мењати је или скраћивати. Опа није само Фигура синонимије, она је, као увек код Шекспира, психолошки тачан израз лица и тренутка. Отуда код Шекспира ни најнезнатније појединости, ни најситније „случајности“ говора нису безначајне. Да ли ће једна реч бити употребљена или друга; да ли ће реченица бити дужа или краћа, у обичном или обрнутом реду речи, течна или испрекидана ; да ли ће Полоније назвати ОФелију по имену, или јој рећи „кћери“, или ће изоставити и једно и друго; да ли ће се у говору додати „драги“ уз нечије име или не; да ли ће реченица почети узвиком „0!“ или не, — то код Шекспира није. никад свеједно ; јер то није свеједно ни у животу, којега Шекспир даје тачну копију. У призору кад се Розенкранц и Гилденстерн први пут појављују, Краљ их поздравља речима: „Добро ми дошли, драги Розенкранче и Гилденстерне !“ (Краљ их је позвао као Хамлетове пријатеље из детињства, да дођу и испитају узроке наглој промени Хамлетовој, и сав је мед и шећер према њима). Мало доцније, захваљујући им на будућим услугама, он не смеће с ума да је мало час назвао „драгим“ само Розенкранца; и кад их

! С једним јединим изузетком : у призору између њега и ма · тере. Али ту је случај истоветан.