Српски књижевни гласник

НАУЧНИ ПРЕГЛЕД. 947

Друга замерка у додатку није спецнална него начелна, и треба да иде на то да још више утврди оно Г. СтеФановићево мишљење о самониклости народних приповедака а против „теорије о сељењу приповедака“ о којем смо раније говорили. Г. Стефановић указује на једну студију Гастона Париса о једној нарочитој групи народних приповедака (циклус о опклади), где овај, и ако је констатовао велике и „Фрапантне“ сличности међу приповеткама те групе, ипак не сме „да их доведе у зависност једну од друге“, као што ја то чиним с приповеткама моје групе. Г. Стефановић наводи и две реченице Гастона Париса у потврду томе. „Ни једна од наших приповедака не излази директно из које друге од ових што су нам остале сачуване; треба, дакле, замислити да је маса посредних версија пропала.“ "Тако гласи прва реченица, а друга (обе су стр. 424 у Г. Стефановића): „популарне приповетке које имамо не излазе из књижевних средњевековних дела; њихови књижевни извори, и најстарији, нису ранији од 16 столећа.“ Кад је то навео, он победоносно узвикује: „као прва, тако је и сва друга мисао диаметрално супротна априорним и гподиктичним тврдњама Г. Поповића о књижевном карактеру народних приповедака.“ А на крају : додаје: „при том ваља знати да је Гастон Парис био један од најачих заступника о сељењу приповедака.“

Трагичан је случај овога Г. Стефановића. Ми смо У

целом овом одговору стално виђали како он не разуме реченице које наводи. Он није разумео, видели смо, моје српске реченице. Он није разумео ни Јункерове немачке. Он није разумео ни каталанске. Он није разумео ни оне Француске из дела Пети де Жилвила. Сад :е разуме ни ове Француске Гастона Париса. Јер он наводи себи у потврду баш оне реченице Парпсове које иду против њега. Не значи прва реченица: „ни једна од наших приповедака не може уопште изићи из које друге“, него: „ни једна не излази из ових што су нам остале сачуване, а могла би, међутим, свака изићи из посредних версија, само су те версије пропале.“ А друга реченица не значи: „оне 60+