Српски књижевни гласник

ПРИЧА О ДУШИ СА ВЕЧИТОМ ЧЕЖЊОМ. 7

— Био си болестан“...

— Да... одговори он кратко и дође му мисао: Кад је дознала да сам био болестан, помислила је да је то због ње било и отуд оно писмо, отуд!.. И он доби вољу да је вређа.

Изишли су ван града, прешли брдо, и већ силазили у долину обраслу густом шумом — а он ни речи није проговорио, нити га, пак она што питала...

У крунама дрвећа мрсиле се несташно задње црвене траке сунца... У ваздуху је титрала влажна свежина пуна мириса од цвећа, траве, земље... Боје се преливале брзо од јасно-зелене до модро-плаве; жагор пролећњег, пуног дана губио се све тише и тише тамо у увалицама, одакле се лукаво искрадала тама.

Тако је неприметно умирао дан.

Млада жена осети то, уздрхта и привину се нежно човеку, који је корачао крај ње, мучаљиво, без речи.

— Лашо!... Реци ми што год, Лашо!... молила је она искидано са једва уздржаваном страшћу у гласу.

Он је ћутао.

-- Зашто ћутишг прекиде га опет. Чудан си... Не разумем те више, а волим те... волим... волим, и ова реч слете небројено пута најпре гласно па све слабије, док се не изгуби у муклом јауку...

Он се трже и окрену се њој. Отуда се блистала два

· влажна ока, пуна захтевања жене свесне својих разбу-

ђених чула.

— Штаг... Штаг.. Замуца и изгуби се. Осетио је да је крив.

— Ох! туга за твојим миловањем, Лашо, све убија... све — шапну страсно и стеже му руку. — Камо оне лепе, слатке речиг.. Откад ми је ниси рекао — сећаш се!.. Твој глас!... хоћу твој глас!... Тебе хоћу!.. Тебе!.. Хладни, дрхтави прсти стезали су његову шаку, притискали је на чело: под њом се осећала врелина, узрујано било... У очима, у оне две разливене капље: подавање, безумље, понор...