Српски књижевни гласник

Пер, ПРИЧА О ДУШИ СА ВЕЧИТОМ ЧЕЖЊОМ. 9 — Да... да... Ми ћемо ићи својим путовима, ослања јући се на заједничку љубав — понови он полако, за себе.

— А који је твој пут штрецну га оно питање, и он се ућута...

И дуго су ишли ћутећи, замишљено једно крај другог...

Наједанпут он се окрете њој, на лицу му је било узбуђење. ;

–- Слушај! Казаћу ти нешто што ми се врзло у души увек, а чему до сада нисам умео наћи израз глас му је дрхтао, и он је обгрли руком око појаса и готово понесе. — Причаћу ти о души коју је мучила вечита чежња...

И отпоче тихо, као да са собом разговара:

Таква душа нашла се у једног човека, који је осетио у себи чим је почео да мисли. И од тада није имао мира! Раздрљених груди, голих шака, нудећи свакоме по нешто од себе, јурио је кроз живот, не заустављајући се нигде, да бар одахне.. Пријатељство, Љубав, Признање, Завист других, све, чиме би други био срећан, имао је, али он није био срећан.. У њему је живела душа са вечитом чежњом...

— Ја не могу више!.. уморан сам... уморан... хтео би да се одморим!... говорио би каткад изнемогао. Онда се она јављала из њега и заповедала: „Напред!.. Још није дошао наш тренутак!... Ти мораш тамо куд ја хоћу !...“ И он је устајао и почињао изнова.

Изнад тога вртлога високо указивала се блистава прилика моћног, правог човека. „Видиш ли гаг.. Његаг... Дивног, Савршеног“. .“ питала је дрхтаво душа — Да... да... муцао је он, засењен величином тога бића. „Напред!... Ми морамо к њему!... Ти мораш постати он!... Напред!...“

И најзад је дошао тренутак!

Измучен, изубијан, ваљао се он крај ногу Савршеног, и јаукао — Помози!... Помози!... Помози!... И кроз то јаукање дрхтао је притуљен, дивљи бол, презирање себе и решење на све...