Српски књижевни гласник

' 10 СРпПпСКИ Књижевни ГЛАСНИК. :

Савршени је ћутао. И ако је цело његово биће била љубав — он је ћутао. ,

— Помози!... Помози! Помози!.. вапијао је и даље човек, грлећи му ноге и притискајући на њих своје испуцане, вруће усне.

Ипак, Савршени је ћутао...

И несносно и загушљиво било је то ћутање... Болни крици прекидала су га све ређе и ређе... Обамрло тело трзало се последњим напорима, да се отме да живи...

И Савршени спусти најзад своју руку на усијано теме човека...

— Шта хоћеш упита га меко, благо.

— Овај бол!.. Ова жудња у прсима!.. напрежући се говорио је човек. — То убија,... гони... не да мира... То угуши!.. Или... узвикну наједанпут и исправи се Или ја хоћу да живим, да стварам!.. Ја хоћу да сам ти!..

Силно и заносно одјекнуле су ове речи, у њима је била песма Душе са вечитом чежњом.

На уснама Савршеног указа се тужан, сажаљив осмех.

— Ти имаш ону праву, истинску душу... И ја волим ту твоју душу што би једнако хтела у висину... Али зашто си је пустио да толико тугује за лепотом својом Камо ти верег

— Ах вера! Изгубио сам је откад —јадиковао је човек.

— Нађи је!.. Куд ћеш без њег

— Али каког

— 2KuBH!...

— И сувише сам живео...

— Живи и веруј!.. Само тако ћеш наћи онај пут који ће те одвести тамо, куд твоја душа хоће.

Човек је покрио лице шакама — Мој пут... мој пут... Који је мој пут мрмљао је, а кроз прсте капале су сузе. —“

— Јеси ли разумела причу“... упита је са стрепњом.

Она га је гледала дуго и тужно... — Разумела сам више но што си ми казао — рече. И како можеш да живиш с таквим мислимаг Како“. И једним наглим, неочекиваним покретом руку, привуче му главу себи тако,