Српски књижевни гласник

ПРИЧА О ДУШИ СА ВЕЧИТОМ ЧЕЖЊОМ. 11

да је лепо видео како јој дрхти свака жилица на лицу и загушено, брзо шапну — ДЛашо!. Лашо!. Лашо!. Страх ме је за тебе!... Страх!.. Слутња!.. чујеш ли“...

— Зар ти не верујеш да ћу стићи тамо. Упита тихо, не мичући се.

— Не знам... ништа не знам сад!..

— Али ја верујем! узвикну и оте се из њених руку. — Ох!.. Он!.. Он!.. Истинити.. Моћни... Савршени... Мој будући Ја!.. и бујица речи, што навре из душе занесе га и он продужи. — Ја сам га видео, осетио... Ја га волим... Ја му верујем... И шта је све друго према тој Љубави... Према тој Вери... Стид ме је што сам починио до сад... Душа је грцала, али неће више! Ланац је раскинут! И ја хоћу њему... Себи! Ко ће ме задржати... И кад стигнем тамо“... Колики простор!... Колика снага!.. А ако не — знаћу да сам сустао на путу на чијем је крају Он — будући Ја!..

Окрете се њој. Покрила је лице рукама и корачала, једва вукући ноге.

— Зар плачеш“... Изненади се и скиде јој руке с лица.

= — Не!.. Видиш!.. -— Лице јој је било блеђе од

хартије. — Ја слушам песму своје душе сад, и не могу никако да похватам те тонове. Нека ме!... Ћутимо!...

При растанку држао јој руке дуго у својима и гледао је... На њој је било неко решење и то га плашило.

— Паг... изусти несмело, мукло.

.огледи им се сретоше. Она оста неколико тренутака упијена целом собом у његове очи. Видело се како се колеба за то време, али се у тренутку скупи, и суво, напрегнуто, реч по реч, одговори.

— То је била песма једнога Збогом .. и саже главу. — Лашо!... крикну затим болно и пре но што је он могао да схвати шта би — оте се од њега и побеже...

Дуго је стајао на месту као прикован и несвесно гледао како измиче пред њим њена витка прилика. Ено! распознаје још добро сваку линију њенога стаса, како се гиба у ходу, као по такту музике... Сад још руку... нише