Српски књижевни гласник

БОГОВИ У ИЗГНАНСТВУ.

(2.)

Кажу да је он једног дана, доцније него обично, кад је сунце већ зашло, ишао до својих омиљених рушевина, али да, због мрака који је настајао, није могао наћи оно место где је обично сатима посматрао статуу лепе б0гиње. После дугога лутања, кад је већ могла бити поноћ, он се изненада нашао пред једном вилом коју никад раније није виђао у тој околини, и није се мало зачудио кад су из ње изишли послужитељи са буктињама у руци, и у име њихове господарице позвали га да онде преноћи. Али како се тек зачудио кад је, улазећи у једну пространу осветљену салу, спазио једну госпу која се онде са свим сама шетала, и по стасу и цртама лица била врло слична лепој статуи коју је он волео. Да, она је тој мраморној статуи била тим сличнија што је била обучена у сјајно бео муслим, и што је њено лице било необично бледо. Кад јој је витез пришао, поклонивши се учтиво, она га је дуго, озбиљно и ћутећи посматрала, и најзад га са осмејком запитала да ли је гладан. Мада је витезу тада задрхтало срце у грудима, он је ипак имао немачки стомак; после лутања од неколико сати он је заиста желео да се мало поткрепи, и радо је са лепом госпом отишао у трпезарију. Она га је љубазно ухватила за руку, и он је за њом ишао кроз високе собе које су одјекивале, и које су поред свег сјаја одавале неку тајанствену пустоћу. Светњаци су бацали тако аветињски бледу светлост на дуварове на којима су шарене фреске представљале разне