Српски књижевни гласник

ИЕ, .

И ње

____BoroBH y ИЗГНАНСТВУ. Ir Г. Вилибалд Алексис, у једну новелу која спада у његове поетски најдуховитије производе.

Поменуто дело од Корнмана, Моп5 Мепец5, или Венерино Брдо, најважнији је извор за целу тему о којој ја овде пишем. Одавно га нисам имао у рукама, и о њему могу да говорим само по ранијем сећању. Али ја се још непрестано сећам те мале књижице са својих скоро двеста педесет страна и са пријатним старим словима. Могла је бити штампана око половине седамнаестог века. Наука о елементарним духовима у њој је врло дубоко обрађена, и уз њу додаје писац своја чудновата саопштења о Венерином Брду. По примеру Корнмана, и ја сам приликом елементарних духова морао да говорим о трансформацији старопаганских богова. Они нису авети, јер, као што сам више пута споменуо, они нису умрли; они су несаздана, бесмртна бића, која су се после Христове победе морала повући у подземна скровишта где, станујући са осталим елементарним духовима, проводе свој демонски живот. Најизванреднија, романтично чудновата је немачка бајка о богињи Венери, која се, кад су њени храмови оборени, склонила у једно тајно брдо где живи најбурнијим сладострасним животом са највеселијим силфидама, са лепим шумским и водгним нимфама, и са многим чувеним јунацима којих је изненада нестало са света. Још из далека кад се приближујеш брду, чујеш задовољни смеј и слатке звуке гитаре, који се као невидљиви окови обавијају око твога срца и увлаче те у брдо. Срећом, недалеко од уласка чува стражу један стари витез, по имену верни Екарт; наслоњен на свој велики бојни мач, он стоји као кип, али његова часна седа глава клима непрестано, одвраћајући те тужно од нежних опасности које те чекају у брду. Многи су се тргли још за времена, али многи нису. хтели да чују крештави старчев глас, него су слепо пали у бездан проклетих сласти. Неко време је добро.

Али човек није свакад расположен за смеј, он се каткад ућути и уозбиљи и замисли у прошлост, јер је прошлост

прави завичај његове душе, и он почне чезнути за осе-

5)