Српски књижевни гласник

18 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

хтио 4

ћањима која је некад осећао, макар то била и осећања бола. POO Тако се једанпут догодило Танхајзеру, по речима једне 5 песме која спада у најчудноватије језичке споменике са- + чуване у устима немачког народа. Ту песму читао сам прво у поменутом Корнмановом делу. Од њега је њу скоро од речи до речи узео Преториус, из његовог „Блоксберга“ прештампали су је скупљачи „Чудноватог рога“, и тек по једном можда погрешном препису из те књиге морам овде да саопштим ту песму:

Али сада хоћу да почнем; певаћемо о Танхај- је зеру и о чуду које му се догодило са Госпођом Венером.

Танхајзер је био добар витез, он је хтео да 4 гледа велика чуда; тада је отишао у брдо Госпође ; Венере другим лепим женама.

„Господине Танхајзере, ја вас волим, то треба | да запамтите, заклели сте ми се да се нећете одми- Ђ цати од мене.“

„Госпођо Венеро, ја то нисам учинио, ја то поричем; јер вам то нико није говорио него ви сами, тако ми Бог помогао.“

„Господине Танхајзере, шта ми то говорите! Остаћете код нас, даћу вам за жену једну од мојих другарица.“

„Ако узмем другу жену а не коју носим у срцу, мораћу горети у вечитом пакленом огњу.“

„Много ми говориш о пакленом огњу, а још га ниси окушао; сети се мојих румених уста која се свакад смеју.“

„Шта ће ми ваша румена уста, она су ми врло опасна; а сад ме пусти да идем, слатка Госпођо Венеро, тако ти части свију жена.“

„Господине Танхајзере, ако хоћете да идете, ја вам не дам; него останите, племенити и слатки Танхајзере, и освежавајте свој живот.“

аи ји КО и Де че, у де

а

ју

Бре ува а о „VJ AE a A RP, e

4.