Српски књижевни гласник

Богови У ИЗГНАНСТВУ. 19

„Мој живот је већ оболео, не могу да останем дуже; пусти ме, слатка Госпођо, са свога поноситог. Тела.“

„Господине Танхајзере, не говорите тако, ви као да нисте при себи. Хајдемо у собу да се предамо тајној љубавној игри.“

„Ваша љубав ми је досадила. Ја мислим, о Венеро, племенита и слатка девојко, да сте ви ђаволица.“

„Танхајзере, ах, како ви то говорите“ Што ме непрестано грдитег Кад бисте још дуже остали у нас, платили бисте за ту реч.

„Танхајзере, ако хоћете да идете, реците 360гом старцу, и где год ишли по земљи, треба дг узносите моју славу.“

Танхајзер је понова отишао из брда, у тузи и кајању: „Идем у Рим, у ту побожну варош, да све поверим папи.

„Идем радосно на пут, Бог ће ме свуда чувати, да нађем папу који се зове Урбан, да видим да ли ће ме узети у заштиту.“

„Господине папа, ви мој сзештени оче, тужим вам се на грехе које сам погинио за мога живота, и рећи ћу вам их;

„Био сам читаву годину дана код Венере, једне жене, а сада бих хтео да се исповедим и да испаштам, да бих могао видети Бога.“

Папа је имао један бео штап, који је био од сувог дрвета: „Кад овај штап пролиста, биће ти опроштени греси.“

„Кад нећу више живети него једну годину, једну годину на овој земљи, ја бејах хтео да се кајем и ла испаштам, да стекнем милост Божју.“

Тада је опет отишао из вароши, у тузи и јаду: „Мајко Маријо, чиста девице, кад морам од тебе да се растанем,

„Опет ћу отићи у брдо, на свагда и без краја, Венери, мојој слаткој жени, куда ме Бог шаље.“

O