Српски књижевни гласник

920 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

у ствар нису ближе упућени. Међутим, кад се у ствари уђе, кад се приђе чињеницама, кад се докази Беконоваца ближе размотре и њихова умовања провере, цела њихова зграда доказа руши се као кућа од карата. Време гони, и ја пемам времена да правим прелазе и да ствари пропраћам подробним коментарима ; ја ћу кратко рећи: ниједан од тих доказа нема никакве стварне вредности; код неких, нарочито последњих од горе наведених, ја сам уверен да су они који су ми учинили част да пажљивије слушају, то и без мене опазили. Докази Беконоваца, то су чињенице лажно наведене, хотимично изврнуте, или просто измишљене; наводи извучени из средине, преполовљени; претпоставке лишене сваког основа; нелогична умовања; казуистичка извијања; везивања ствари које немају везе међу собом; често само сведоџбе савршеног непознавања чињеница и тадашњих историјских прилика; и често, кад морам да кажем, производи болесне маште, или тренутно помраченог или болесног ума, ако нису, по немогућности, претерано рђаве шале претерано незграпних шаљиваца. Да је Шекспир писао драме које су под његовим именом и познате, то је тако доказано као ма која друга историјска истина. Човек здраве памети који је прочитао само један добар животопис Шекспиров; или је само бацио око на познато и најважније дело за све који се интересују за Шекспира, на дело Халивела-Филипса; или је само читао Шекспира и Бекона, видео како се та два човека, и морално и интелектуално, међу собом разликују, и помислио какво би то чудовиште од човека било Шекспир ршз Бекон; или је само прочитао које било дело којег било правог Беконовца — Делије Беконове, Г-ђе Виндл, Г-ђе Пот, Донелија, Евгена Рајхела, Едвина Бормана, неко дело у којем они сами говоре, у којем они сами засшуцају своју шеорију, — тај мора одмах знати како ствар стоји с Беконовцима. Ја сам горе поменуо да је и у нас писано о том питању. У том напису вели се да питање о Шекспиру и Бекону није до данас још решено у корист Беконову само зато што су људи подељени на две