Српски књижевни гласник

922 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК. потпуно је погрешно мислити да људи који нису редовно учили школе не могу стећи позитивног знања, високог образовања, и велику књижевну вештину. Историја књижевности је пуна примера који доказују противно. Џон Бењан је био казанџија; Ален Рамсе, власуљар; Џон Телор, скелеџија; Ричард Брум, Бен ШЏонсонов слуга; Бернс, сељак. — Чосер, Филип Сидни, Сервантес, Бетлер, па сам Поп, који иде у „учене песнике“, — па Дефо, Филдинг, Русо, Бомарше, Китс, Дикенс, Беранже, — па Балзак, де Вињи, — у најновије доба Зола, Доде, Мопасан, и други — били су такође људи без правилног школовања. Њима се могу додати и све жене које су се одликовале у књижевности, и међу којима су неке писци првога реда, и писци учени. Свима њима није ништа сметало што су школе учили мало, или врло мало; више школе, никад. Они су своје знање, — знање често врло опсежно, и, често врло разноврсно, и често врло дубоко, - стекли посматрањем, умовањем, и читањем.

На сличан начин је своје знање могао стећи и Шекспир. Све околности говоре за то, и говоре врло разговетно и убедљиво, да је Шекспир, кроз цео живот, био у довољно погодним приликама да стече оно знање које му је требало, и све знање које се огледа у његовим делима. У свом детињству, као дете из једне од најбољих породица у његовом месту рођења (Шекспирово ниско порекло Беконовци су просто измислили), он је извесно походио „латинску школу,“ тако звану таттаг-зсећоо, која је постојала у Стратфорду, и у њој се упутио у латинском, помало у грчком, и у читање латинских и ен-

глеских књига. То је била основа, и добра основа. Доцније

у Лондону, у великој вароши, у доба изванредног цветања васколике просвете енглеске, посред бујног и шареног престоничког живота, Шекспир је у току времена, и у приликама и друштву у којима је живео, лако могао своја знања умножити, и свој дух обогатити у високом степену и на најразноврсније начине. Другујући с најбољим глумцима, с даровишим и ученим