Српски књижевни гласник

ШекспиР или БеКОн. 923 писцима, са штампарима и издавачима књига, који су и његове књиге издавали; долазећи у додир с врло високом господом; играјући на двору; чишајући; читајући дела историчара, песника, богослова, моралиста, и многа друга, међу којима и дела тако умна и садржајем богата као што су Плутархова и Монтењева, за која позитивно знамо да их је читао, — шта је ту чудно ако је Шекспир стекао општега знања колико му је за његове драме требало и колико се у њима види... Додајте даје овде реч о човеку као што је Шекспир, о човеку његове памети и његове пријемљивости. Такви људи уче и брже и боље и о. 5 мање трошка но обични људи. У књижевности и у науци је као и у обичном животу: добре памети, као и добри желуци, варе брзо, и не морају у себе много узети,

јер сваре све што у себе узму, претварају све „у сок и д крв“; док лоше памети, као и рђави желуци, варе споро, : и имају од хране мало користи и кад је много у себе Бо

узму, јер је не сваре.

При свем том, учености, праве учености, како то хоће Беконовци, Шекспир није имао. Његово је позитивно знање, — сасвим доследно начину како га је стекао, и сасвим сучрошно знању Беконовом, — фрагмен- * тарно, из друге руке, и очевидно покупљено из текућег, пригодног читања и разговора. Грађу за своје драме он није узимао из изворних дела, но из превода. Податке за римску старину и енглеску историју вадио је из Плутархових „Животописа“ (у Нортовом преводу) и Холиншедове Хронике. Знање класичне митологије је имао оно које је могао поцрпсти из текуће енглеске књижевности свога и ранијега доба: две стотине година пре Шекспира митолошке алузије биле су доста обична појава у европским књижевностима; у доба Обнове, врло раширена појава. Имена цвећа, тица и инсеката знао је као човек рођен у малој вароши, посред поља, у једном од најпитомијих, и цвећем, шумама и водом богатих крајева Енглеске. „Медицину“ и „психиатрију“, ако је уопште допуштено назвати његово знање у том погледу тим име-