Српски књижевни гласник

og o S aa OV „ми РА

о wo n Ми

934 СРпсСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК. и поделио на двадесет четири одсека према алфабетском реду слова, којима се почињу разни предмети, то је овај законски зборник, као подесна ручна књига, врло радо примљен не само у Грка него и у свих православних народа. По том су постали и још неки преводи законских ствари, већином у одломцима, као нпр. извод из Јусшинијанових закона.

Врло је интересан онај део расправе, који говори о односу Душанова законика према тим номоканонима, особито Синтагмату. По Г.'Новаковићу је Душанов Законик самостално дело, управо Устав, који је утврђивао раније законике, а није ни измена ни допуна њихова. У њему су управо одредбе за чисто српске прилике, из српског обичајног права. То доказује одредбама о паљевини, где се. у духу српског обичајног права тражи одговорност места и околине; о разбојнишшву и крађи, где се тражи посебно јемство и доказивање сводом и мазијом; о проширивању кривичне одговорносши и на кривчеву кућу; и пасишшима — све према српским приликама удешено.

Оне пак са чим се потпуно слаже, Душанов Законик и не помиње, остављајући у потпуној вредности одредбе византијских закона, на пример о мађионицима и отровницима, о чувању светиње гробова и т.д. Наравно, да поред свега српских и словенских карактера Душанова Законика, има у њему и духа и византијског, средњевековног, што се најбоље огледа у оним суровим телесним казнама.

И ако поред свих ових доказа на самосталност његову упућује и сама Душанова санкција, ипак мора се признати да та самосталност, с погледом и на многе узајмљене ствари, није тако велика, и да ју је врло тешко разликовати од секундарне допунске вредности.

Од не мањега је интереса и расправљање о постању срискога законодавног зборника. Као што је познато већина млађих рукописа Душанова Законика не налазе се сами, него већином у друштву са Синтагматом М.