Српски књижевни гласник

НАУЧНИ ПРЕГЛЕД. 935

Властара, и то скраћеним, и изводом из Јустинијанових закона, знак да су се они допуњали и тако употребљавали. По тврђењу Г. Новаковића тако није било у ХТУ веку, него су сви ти закони били сами за се, и ако су један на други упућивали. То се може у неколико доказати и по најстаријем типу Душанова Законика — Струшком и Призренском, млађем препису са старијег оригинала.

По Г. Новаковићу тај је посао, ревидовање и кодификовање, учињен је за време деспота Стефана, владаоца који је познат својим реформаторским радом. Тада је неко редификовао Душанов законик и огледао да га уреди по словима као у Синтагмату, и тада је свакако учињено и скраћење пунога превода Синтагмата, при чем су изостављене црквене ствари а остављане грађанске, тако да се свело на једну трећину. Тада су по свој прилици оба тако редигована законика и састављена са изводима из Јустинијанових закона у један зборник. Да је то тако Г. Новаковић изводи и по неким речима Константина Филозофа. Као што се види, и ако су многи основи за то, ствар је још сувише хипотетична и изискује и позитивнијих доказа.

Што се тиче самога превода Симтагмата, о ком исцрпно расправља, вели да је постао око 1346 године, по освојењу Сера, када је Душан дошао у тешњи додир с Грцима, и да је одмах почео важити, и ако се нигде не налази законско потврђење као у Душановом Законику. Ми бисмо додали мишљење, да је Душан при свом освајању већ затекао овај законик у солунској области, и како је Грцима одмах признавао све привилегије, то је свакако и судску аутономију и практику. По том је зар одмах и постао словенски превод. Доцније, кад су прилике измењене и Срби истиснути из грчких крајева, ваљада је и престала потреба потпунога превода, а настала потреба за скраћивањем, при чем је потпуни превод могао и даље остати у важности у цркви. i

Потпуни превод, са кога су постали сви доцнији рукописи и дужи и краћи, и са кога су преписи отишли

у:

поје Му и а И el али

Cx SO ya ab ar ia

пене ара)

де Фер