Српски књижевни гласник

960 _ СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

новић озбиљно схвата књижевност, и о њој говори врло озбиљно и разборито. Његов преглед је врло добар, систематски и јасан, и ко би хтео да сазна шта се урадило на књижевном пољу код Хрвата за ових последњих двадесет и пет година, ништа боље не може наћи но што је ова књига. Замерке које се имају учинити писцу тичу се методске стране. Пре свега, очевидво је да писац има врло велику склоност, да не речемо слабост за уопштавања. На пуно места, он искључује индивидуалност писаца и случај књижевног схватања и стварања, и тражи општи закон и пправила. Хрватска књижевност, која је, већим делом случајна, као што је то неизбежан случај код младих и малих књижевности, у очима Г. Марјановић изгледа да има више традиција, начела, школа, правилног развијања и великих борба но што је то случај у великим западним књижевностима. Писац има нечега догматичног и схематичног у себи, а исто тако и неодољиву потребу да даје формуле, да подводи под законе, своди у системе, развија у параграфе, у толикој мери да би то претерано изгледало када би била реч и о француској, енглеској или руској књижевности. Затим, Г. Марјановић каткада неозбиљне људе и неозбиљне покушаје узима јако озбиљно, и прилично чудно изгледа када озбиљно претреса „идеје“ Г. Шерубина Шегвића или књижевно реформаторство естетских и сецесионистичких гимназиста. На неколико места читалац може да осети како и смешне и ружне облике може да узме литературис и типоманија код нових и неразвијених народа. Из ове књиге се даје лепо видети како бедно може изгледати књижевно секташтво, претенсије без основа, или консерватизам без смисла, и како, на крају крајева, у књижевности не решавају ни школе, ни струје, ни програми, ни манифести, но стваралачки таленат, ведрина духа. љубав према послу и истрајност у раду.

У књизи Г. Марјановића има можда и сувише социално-политичких разматрања, и уопштавања она је и сувише систематски да би се све у њој на реч могло примити, и у њој се врло сигурно говори о стварима које су јуче биле и које и данас трају, које се још јасно не виде, и у које нико није сигуран. Али у накнаду зато, Г. Марјановић је успео да да широку књижевну слику, а још ширем социално-политичком основу, и на неколико а он је врло оштроумно запазио и јако истакао оне с везе које постоје између књижевности једнога наји његовог друштвеног и јавног живота.