Српски књижевни гласник

via.

ЖРТВЕ Јосипа БуПАНА. 3

стар, а упути ме на храну код неке удовице, која тад скоро беше отворила „приватну гостионицу“ за абоненте самце.

Беше млада, пуначка плавуша, умиљата и љупка, удовица неког малог чиновника. Оставши са малом пензијом, а будући добра куварица, дође на мисао, да се тако помогне, а, по свој прилици, имала је и надање да ће тим путем лакше доћи и до другог мужа. Предузимач ми рече да су је у томе помогли попови и неки управник Сирошињске Задужбине. Звала се Тереска Пипићка.

Доиста јевтиније није могло бити! За ручак и вечеру, са фифом вина на оброку, Пипићка је узимала шеснаест форината месечно!

Постадох дакле шести абонент Терескине „приватне гостионице“. Остали беху: телеграфиста, телеграфски приправник, порезник и два трговачка помоћника. Телеграфиста, Антун Пуљај, имађаше страховито велики нос, те, гледан с бока, беше права карикатура, а да видиш, с лица био је пак пријатан. Био је и шаљивац и духовит. Доста је било да скрене главу, па да да лицу израз који он хоће, те да изазове веселост, што је он учинио неколико пута за време ручка, добацајући уз то досетке и дирајући удовицу. Голобради приправник беше сушта невиност, у правом смислу речи „безазлени јуноша.“ Порезник, не већ млад, био је болешљив, суморан, лица испијена и оперважена црвеном брадицом. Трговци беху здрави, снажни момци, бучна говора и смеха.

Био сам потпуно задовољан. Јело је било просто, али здраво, укусно и обилато. Друштво весело. Удовица је подједнако делила своје милостиве погледе, а њена слушкиња, нека матора девојка, суха и погнута, беше веома вредна.

После ручка нас шесторица таман запалисмо кад зазврја звонце на доњем улазу. Тереска, која беше почела четком брисати мрвице испред нас, викну старој девојци:

— Катице, кафу за господина Јосипа!