Српски књижевни гласник

10 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

рукописе, на молбу Г. Павла од Габриа, чији. је отац, одличан џентлмен и љубитељ књига, одржавао са мном, за живота, савршено љубазне односе. Право рећи, син није нимало наследио благородне наклоности очеве. Г. Павле одао се спортовима; он се врло добро разуме у коњима и у псима, и ја држим да су, међу свима наукама погодним да задовоље или да преваре неисцрпну радозналост људску, једина које је он темељно познавао била наука о коњушници и кочини.

Не могу рећи да сам био изненађен што сам га срео, пошто смо били уговорили да се састанемо, али признајем . да сам, занет са природним током својих мисли, био изгубио из вида лузански замак и његове домаћине, у толикој мери да ми поклич једног сеоског племића, испред пута који се протезао преда мном као пантљика, зазвони најпре у ушима као какав необичан звук.

Имам разлога да се плашим да моја физиономија није одала моју неприличну расејаност извесним глупавим изразом који она врло често навлачи у друштву. Мој кофер заузе место у двоколицама, а за њим и ја. Мој домаћин ми се допаде са своје искрености и природности.

— Ја се ништа не разумем у вашим старим пергаментима, рече ми он, али ви ћете имати код нас с ким да се разговарате. Не рачунајући пароха који саставља књиге и лекара који је врло љубазан, и ако слободоуман, ви ћете наћи некога који ће вам знати одолети. То је моја жена. Она није научењак, али мислим да нема ствари коју неће погодити. У осталом, ја разумем, хвала Богу, да ћу вас задржати довољно задуго да вам дам прилику да се нађете с госпођицом Јованком, која има мађионичне прсте и анђелску душу.

— Та девојка, рекох ја, тако срећно обдарена, је ли вам какав род!

— Није, одговори Г. Павле, с погледом упртим на уши свога коња, који је тукао копитом пут посут плаBOM месечином. То је једна млада пријатељица моје жене. Она нема ни оца ни мајке. Њен отац увукао