Српски књижевни гласник

Злочин СилвЕСТРА БОНАРА. 11

нас је у једно крупно новчано предузеће и ми смо се извукле одатле много скупље него страхом.

Он затресе главом и, променивши разговор, наговести ми у каквој ћу запуштености наћи парк и замак, који су стајали потпуно пусти од пре тридесет и две године.

Ја дознадох од њега да је Г. Оноре од Габриа, његов ујак, био, за живота, врло рђаво с тамошњим зверокрадицма, које је његов шумар гађао као зечеве. Један од њих, неки осетљив сељак, кога је олово господарево погодило по сред лица, дочека га у заседи једно вече, иза дрвећа у шеталишту, и за мало га промаши, јер му опрљи куршумом парче ува.

— Мој ујак, додаде Г. Павле, покуша да пронађе одакле је долетео метак, али не виде ништа и врати се у замак не ускоривши корак. Сутрадан, пошто је дозвао свога настојника, издаде му заповест да затвори дворац и парк и да не пушта унутра живе душе. Изреком је

забранио да се дира ма у што, да се одржава у добром

· стању и да се поправља ма шта на његовој земљи и у његовим зидовима до његова повратка. Кроз зубе. је додао, као у песми, да ће се вратити о Ускрсу или о Духовима, и, као у песми, Духови прођоше а он се не врати. Лањске године је умро, у Кани, и мој зет и ја ушли смо први у замак напуштен од пре тридесет и две године. Нашли смо једно кестеново дрво усред салона. Што се тиче парка, да га човек обиђе, требало би да има тамо алеја.

Мој пратилац ућута и није се више ништа чуло сем равномерног коњског бата усред брујања буба у трави. С обе стране пута снопови зденути у пољима чинили су се на неодређеној месечевој светлости као велике беле клекнуте жене, и ја сам се предавао величанственим шареним сликама ноћних опсена. Промакавши испред дебелога хлада на шеталишту, окретосмо под правим углом и ударисмо низ једну властелинску алеју на чијем крају ми се указа наједанпут замак у својој црној маси, са