Српски књижевни гласник

12 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

својим кулама-стражарама. Настависмо преко некаквога насипа који је излазио на главно двориште и који је, подигнут над једним јарком пуним текуће воде, замењивао покретни мост срушен већ одавно. Губитак овога моста био је, мислим, прво понижење које је овај ратнички замак имао да претрпи пре него што је био доведен у на мирољубив изглед под којим је мене примио. Звезде су се огледале у мрачној води ванредно јасно. Г. Павле као љубазан домаћин, одведе ме до моје собе, која се налазила под кровом, на крају једнога дугачкога ходника, и, извинивши се позним добом што ме одмах не представља својој жечи, пожели ми лаку ноћ.

Моја соба, бело окречена и обложена персијским платном, носила је отиске љупке господствености ХУШ века. Још топао пепео, који ми је показао како су се потрудили да растерају влагу, пунио је камин на коме је стајало порцеланско попреје краљице Марије-Антаанете. На белом оквиру замраченога и умрљанога огледала, две бакарне куглице, где су се вешали ланчићи некадањих госпа, биле су добродошле да приме мој часовник, који се ја побринух да навијем,; јер, противно изрекама Телемита, ја држим да је човек господар времена, које је сам живот, тек кад га је поделио у сате, у минуте и секунде, то јест у делиће сразмерне с краткоћом људскога живота.

И ја помислих да нам се живот чини кратак само због тога што га меримо неразмишљено према нашим лудим надама. Ми имамо сви, као онај старац из басне, да дозидамо једно крило на нашу грађевину. Ја желим да свршим, пре но што умрем, историју о опатима из Светога Германа са Ливада. Време које Бог досуђује свакоме од нас јесте као какво скупоцено ткање које ми веземо што боље умемо. Ја сам ишарао своју потку сваковрсним филолошким сликама. Тако су се ређале моје мисли, и, везавши моју свилену мараму око главе, размишљање о времену одведе ме у прошлост, и, по други пут док још сказаљке нису обишле цео часовник, ја по-