Српски књижевни гласник

Ст. М. ЉуБишаА. | 29

тешким мукама на које су га ударили, криво сведочио на калуђере превлачке, опозива што је рекао, и губи живот да не изгуби душу.

По себи се разуме да има изузетака, издајника као што су Бујовић, Бескућа, или Друшко, који заради личне користи раде на штету заједнице и издају браћу туђину. Али то су само изузетци; правило је међу њима пожртвовање и честитост. И ако и они хоће покадшто да преваре један другога, то је, више, да један другога надмудре, или доскоче један другоме; више детињска превара. Тако је на пример у оној причи Крађа и прекрађа звона, или Продаја пашријара Бркића, и једна и друга пуне чистог, природног народног хумора. Такви су људи које он описује. Женскиње се у њима мање јавља, јер је оно у друштву какво се у приповеткама Љубишиним описује потчињено. Оно је смерно, стидљиво, и уклања се пред мушком главом; као Ружа, која кад улази у кућу и застаје страна момка, „приступи понизно и пољуби му руку“. Однос између мушкога и женскога у опште има нечега резервисаног; он се не износи никада на видик, као нешто врло интимно; и ако је то у многоме и конвенционално, оно, ипак зато, не везује мање и једну и другу страну. М то иде дотле да се угушују најјачи природни осећаји, само зато што се сматра као зазорно пустити им на вољу и признати их. Може ли бити осећања јача но што је жалост за онима који се свом душом воле па их смрт уграби» Ни њима се не сме пустити на вољу, пи оплакати пред светом јавно мужа, још мање вереника:

„Нећу ја, тамо ми судио Бог“, — викне поражена Камила свекру, — „да ми реку сеоцкиње да сам убезочила и пошла мужа плакати, камо ли Горде брата, да јој зли језици придигну да тужи вјереника; тад би себи срећу затворила и сједе их плела. Ко би преслушао сеоцку укорбу и ругу>“

Исто тако и људи; они не само поштују женски образ, него и слабост женску, али се зато ипак држе на