Српски књижевни гласник

МИНИ"

Позоришни ПРЕГЛЕД. 937

блику у улози —— Хамлета. Морамо признати да смо одмах овај почетак гледали са неповерењем. Зашто узети као прву улогу баш ону која треба да је крунисање једне дуге глумачке каријере удружене са много књижевног васпитања 2 Јер кад се један нов глумац јавља у улози која је једна од оних које имају једну велику опасност: лажан клише, поред других, ми оправдано желимо да тај стари клише не видимо опет са једном новом снагом која се јавља. Хамлет Г. Богића је имао много, врло много од њега, осим тога што није био Шекспиров Хамлет, као и многи други Хамлети ван клише-а. Он је био опет онај стари, романтични Хамлет: витак младић, са дугом црном косом, црним оделом и с позом, а није био Шекспиров Хамлет, јер Г. Богић није погодио његов тон гласа, његов начин кретања, што уопште он и не може да погоди. Он је сувише енергичан, сувише говори брзо, (и неразумљиво поред тога), и нимало није онај плавокоси, лимфатични, наивни и троми сањалица, како је дана о њему једна од најстаријих и по нашем мишљењу најбољих дефиниција, она Гетеова из пете књиге „Вилхелма Мајстера“, где Вилхелм и Серло претресају ову улогу. Хамлет мора бити тај темперамент, коме је једна страшна истина и велика дужност што има да изврши тако тешка, да се он налази померен из свога магловитог света снова и да га то боли. Он зато делује само у тренутцима кад је ван себе, неспособан да што уради с одлуком. Само тако схваћен Хамлет може бити игран, а да се не удаљује од текста и да ми не добијемо у замену за Шекспира један глумачки идеал. Кад додате тим тешкоћама и све оно опасности које има да обиђе глумац у овом комаду из енглеског ХМ! века, све мрље што је оставио на њему укус публике, онај британски ћитоцг ниже врсте, због којега је Волтер преправљао Шекспира и назвао га неотесаним; кад помислите да је улога сама по себи тешка, што се Хамлет претвара да је луд, и што се кроз то притворно лудило, које је опет по неки пут право, провиди очајање и сумња у све што постоји; јед-