Српски књижевни гласник

938 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

ном речју, кад знате да је „Хамлет“ најсложенија, најкњижевнија и најделикатнија улога која постоји, онда можете и ви разумети зашто она дражи амбиције почетника, али, уједно, у колико има вероватноће да ће он пропасти при том покушају. Г. Богић је показао врло похвалну намеру да метне ипак нешто свога и да се не држи сасвим клишеа, кога жели шира публика, у чему је она као Гетеова Аурелија, која неће плавог, пуног Хамлета, него тражи свој идеал који она разуме и воли. Али општи тон није био погођен и било је доста грешака и недовољног извођења. Први је случај био кад је Хамлет Г. Богића мистификовао са сувише веселости и збиље, јер Хамлетова мистификација треба да буде болна, управо да не буде то што је, — као и све у Хамлету. Недовољан је био Г. Богић често, нарочито у сцени кад је лежао код Офелијиних ногу и кад је декламовао оно чувено „бити или небити“, тај став, који је заиста теже добро изговорити него разумети. Најзад, ми уопште не пребацујемо Г. Богићу што није извео Хамлета, него што га је хтео играти у почетку своје каријере. Неке стварне. добре особине које је он показао заслужују благодарнију улогу и утешнији почетак. Овако се може мислити, што би заиста била неправда, да је Г. Богић играо Хамлета привучен романтичним гестовима и ситуацијама улоге, због којих је она на многим позорницама спала до Иговога Хернанија, па и испод њега.

Милан ПРЕДИЋ,