Српски књижевни гласник

944 Српски Књижевни ГлАСНИК.

Нарочити одељак је посвећен Хришћанству. Код. њега ваља нам разликовати две области: ону што нешто вреди, и ону што је антикултурна, антихумана и антинаучна. Све оно што ваља ништа није оригално и проналазак Хришћанства, већ ранијих религија и пређашњих филозофа. Нарочито морално учење (Конфучије, Буда, Питагора, Платон, Цицерон и други. Оно, место да човека упути на истраживање животних тајни, претвара. се у угњетачку цркву, тежећи да господари човеком, да скамени његову интелигенцију и његове стваралачке способности, пошто га сматра неспособним да постигне на земљи идеал савршенства.

Морал неопирања злу злим, који у осталом није његов, идеалан му је, али га у дело никад није приводио, већ на против (инквизиције, ломаче и религиозни ратови). Морал који је круна његова учења такође или религији и не припада (он је констатован и код примитивних народа, без религије, па чак и код животиња), или је неморалан. Као веровању религиозном тако исто и моралу религиозном на супрот ставља се нов интелектуални морал. „Морал је за човека наука једног нарочитог васпитања или једне добровољне трансформације која треба да достигне бар релативно савршенство“. Ни за њега нема догме и одређених апсолутних граница. Он је последица социјалних и етничких особина друштва и његовог етичког схватања. Он је такође еволутиван, слободан, независан. А мора бити социјалан, јер код једне индивидуе се не може ни говорити о моралу: он је могућ само у колективитету. Према томе, он не може имати један шаблон, већ је последица фазе развитка. Савест, расуђивање, слобода и љубав су му четири основна елемента. „Право је морални израз људске персоналности; а дужност логична последица права примењена на колективитет“.

Овако поставивши питање о веровању и моралу, писцу остаје још да се одлучи не песимизму већ опшши-