Српски књижевни гласник

НАУЧНИ ПРЕГЛЕД. Зи Р 945

мизму. Он не мисли да је оптимизам само једна варка, двоглед који све преставља боље него што је у ствари. Не. Оптимизам је за њега једна дужност. Јер, човеку је дужност да испитује мистерије које га окружују, а не да се пред њима поклања. Апсолутан песимизам би у том случају означавао у својим општим принципима и својим последицама, негацију усавршавања бића. А живот је један начин упражњавати и један посао испунити. Треба тежити за једним таквим модификовањем живота, каквог нам преставља наш идеал. Тежња за идентификовањем са тим идеалом означава савршење и будућност.

Па и религиозној бесмртности душе треба противставити њену иншелекшуалну бесмртност. Идеја о материјалној бесмртности душе и одвише је противразумна, да би се о њој дуже требало дискутовати. Писац оцртава њен историјски развитак до Хришћанства. Код Хришћанства она је скопчана и са интересом, са накнадом: њој се обећавају или уживања раја или муке пакла. Међу тим она је нематеријална, невидљива. Зато треба тежити за бесмршношћу мисли, интелектуалним продужењем живоша, и она шреба да нам буде најбитнија дужност, јер је осшварљива и очигледна. А она је у осталом и била најдрагоценије благо прошлости завештано будућности, које је постигло праву бесмртност. „Бића пролазе, дела остају“. „Човек се привезује за своје претке својим пореклом, за своје савременике својом животном активношћу, за своје наследнике последицама своје активиности“. Прави живот није само у промени једних дана другим, већ у употреби наших способности. Гете вели: „Бити некористан, значи бити мртав“.

Пред овим дубоким и компликованим питањима живота, писац ипак смело закључује оптимистичким схватањем човечјег живота. Он смело довикује да верује да ће морати доћи дан када ће човек решити загонетку

60