Српски књижевни гласник

ОЦЕНЕ и ПРИКАЗИ. 949 пане у академиском издању његових скупљених песама (5гап р:5с1 Хр, нису његове. Једанаест песама (п. под бр. 21—381 на стр. 176—185), које се у том издању налазе као Мажибрадићеве, штампане су раније међу Бунићевим песмама (Рирђгоушк, 1849 стр, 56—64). То на што је Г. Кулишић указао, само је један доказ више. колико су академиска загребачка издања каткад аљкава. Неколико пута издавачи су чинили сличну грешку, и то је већ пре повише времена примећено. Г. Кулишић сад расправља чије могу бити тих једанаест песама које једни рукописи (а за њима издавачи) приписују Мажибрадићу а други Бунићу. Он то чини донекле по метрици, а затим по језику и другим околностима. На све то обазирући се, он закључује да су поменуте песме Бунићеве. И ако је његово расправљање нешто сумарно, ипак држимо да он има право кад се за Бунића изјашњава.

Учинићемо ипак две примедбе. МЕ

Прво. Ређајући посланице Мажибрадићеве у циљу да у њима испита језик песников, Г. Кулишић није узео у обзир једну која се за то испитивање као врло згодна указује, пошто је дуга, а иначе у многом погледу карактеристична. То је посланица Валу Валовићу. Штампана је у делу Игњата Ђорђића „УНае ећ саптшпа попишЛогшт Шизтшт сушт Кагизчпогит“ (Зборник за историју, језик и књижевност, П одељ. књ. П, издање С. К. Академије), и само се у том Ђорђићевом делу налази. Рукопис 362 фрањевачке библиотеке у Дубровнику, који ју је једини садржавао, изгубљен је.

Друго. Интересантно је да се међу поменутим спорним песмама налази и она лепа што почиње: „Кому хоћеш, ма Љубице“ (ап раса, Х;, бр. 22, стр. 176), и што је испевана у карактеристичним секстинама у којима су писане „Сузе сина разметнога“ Ивана Гундулића. Г. Кулишић то није приметио, и своје испитивање није довео у везу са испитивањем исте песме које је чинио Г. М. Решетар. Пишући о метрици Гундулићевој (М. Кезегаг, Гле Мешк Дбипдинсз, Атсћту ХХКМ, 1903, стр. 282), Г. Ре-