Српски књижевни гласник

___Из Страних Књижевности. 931 да прогута што слабо и отужно). Такш искуства, врло фин, врло поуздан. И најзад (каква противречност !) треба _ божанска невиносш, детињска узвишеност, која се назире каткада код извесних младих створова, али само за кратак тренутак, као муња на небу.

Какав проблем! бити млад и стар, све у један мах, бити мудрац и дете!

Целога живота мени из главе нису избивале те мисли. ИМ оне су ми увек у памети, и притискују ме. И ту, у томе, ја сам осетио беду, немоћ књижевника, суптилних духова. М ја сам себе самога презирао.

Ја сам рођен у народу, ја имам народ у срцу. Спо-

"меници његових старих доба били су моје усхићење. Ја сам могао 1846 могао боље но ико поставити народно "право, а 1864 његово верско предање. Али његов језик, _његов језик, никада нисам могао досегнути. Ја нисам могао учинити да народ својим језиком говори. ___ После страшног и мрачног 24 јуна 1848, погнут, скрхан боловима, ја рекох Беранжеу: „Ох! Ко ће умети говорити народу2 дати му нова еванђеља» Без тога, ми ћемо умрети.“ Тај чврсти и ладни дух одговори: „Стрпљења! они сами написаће своје књиге.“

Осамнаест година је прошло. А те књиге, где суг

ђ Жил Мишле.

(С француског превео А. И.)

59%

А