Српски књижевни гласник

Ми => " « 4

Научни ПРЕГЛЕД. 947

Глава шеста „Срби“ бори се са оскудицом антрополошког материјала особито у Краљевини, али зато оштроумна и оригинална интерпретација и историјских извора одводи сасвим новим резултатима, којима се на пример назив Србо-Хрвати и уопште индентификовање Срба и Хрвата у етничком погледу сматра за погрешно. Писац заступа, на супрот В. Јагићу, дуализам у насељавању у УП веку Бал: канског Полуострва предцима данашњих Југословена. Они Југословени који су донели на Југ име Срба и Хрвата нису били у оној великој маси која је под именом „Словени“ у У]! веку продрла у Подунавље и у другом деценију УП века населила Балканско Полуострво и источне алпијске земђе. Данашњи Срби, народ су тамније комплексије и кратке лубање, физички дакле приличан контраст ономе што су били заједно са осталим Југословенима пре њихова насељења по Балканском Полуострву: стажнога раста, у главном дугуљасте лубање, светле комплексије, са розаинкарнатом у боји коже и косе црвенкаста сјаја За Бугаре, по којима је названа седма и последња глава овога дела, нема никаквих краниолошких података из прошлости, зато је /. Жупанић упућен једино на антрипометријске податке о данашњим Бугарима који су у томе погледу као можда ниједан други народ у Европи детаљно и у маси проучени (Ватев). Становници западне Бугарске и западне Македоније у краниолошком и комплек: сијоном погледу приближују се Србима. Североисточна област Бугарске, у прошлости највише изложена походима разних монголских народа, има најмање плавога типа, или у опште у Бугара има више модрооких и си: вооких индивидуа него у Срба. Особито су фина пишчева опажања о данашњим метаморфним ознакама монголске расе, — у колико је она утицала на интересантност и сликовитост словенских типова — уклањајући монотонију која се јавља код соматички једноликих народа и умртвљује естетски ефекат. У „Епилогу“ Г. Жупанић своди своје погледе о фазичком развоју Балканских

Народа, констатујући на првоме месту важан факт у пре. | 60“