Српски књижевни гласник

2 Српски КњЊижЕВНИ ГЛАСНИ:

— За овај посб, браћо, и за овај далеки и мучни пут ми немамо паметнији, слободнији и спретнији људи од Теше и Ристе.

— Шта велите, браћо, на ову бешједу брата Радер — пита стари поп Симо, рођак оног младог попа Симе што је погинб на Мразову.

— Ми од њи двојице за тај посб бољије људи бели немамо, па Бог им а душа им! — викнуше сви, осим Теше и Ристе. Њи двојица шуте, док ће рећи Тешо:

— Ми смо, браћо, спретни и паметни за ова наша брда и наше друмове, али није, људи, Цариград, Бања Лука, Травник, или, да речемо, Сарајево...

— Није богме! — дочека Ристо. Далеко је, браћо, Цариград. Ваља проћи толике земље и градове... ваља проћи племениту земљу Шумадију — каконо се пјевау пјесни — Бугарију, Каравлашку и Карабогданску, Скендерију, земљу Румелију, па се истом онда навести у галији на сиње дебело море... Ње ми то знамо и како моремо 2

— Мила браћо и дјецо моја дуковна — вели поп Симо, а ријечи му подрктавају — ако вам је још драга ова наша злеуда громила, за коју толике муке претрписмо, и ми и наши стари, толико суза и крви пролисмо, бранећи је, да сс не потурчи, пођите на пут! Пођите на пут, браћо, а срећа, божји благослов и молитве наше пратиће вас на сваком кораку и у сваком тренутку!...

— Пођите, пођите! — дигоше се гласови са свију страна, а брда одјекнуше кб да и сна моле: пођите, пођите!

— Поћи ћемо, па шта нам Бог и срећа дадне! рекоше Тешо и Ристо.

Онда рече кнез Раде:

— Браћо, сад треба да покупимо попудбину за људе... наше путнике. Ево нас има преко стотину старјешина, свак по два дуката — двије стотине дуката.

— Дријешимо, људи, кесе! — чу се крупна и врлетна гласина Теле Босанчића, и он, први, баци три дуката, два побудбине, а дукат на пиће.

о: