Српски књижевни гласник

Скуп у СВЕТИГОРИ. 3

Иде кнез Раде измеђ људи, купи, а дукати звецкају и шјаје се према мјесечини.

Кад покупише попудбину, поп Симо рече:

— Браћо моја, ви ћете ноћас на пут. Ајдете пријеким путем, клонте се друма. Кад дођете Сави води, шједите у лађу, па лађом до Биограда... Кад будете у Биограду, замолте се да уђете свијетлом књазу Микаилу. Заплачите се и све му слободно кажите... У Србији су браћа наша, крви наше и вјере наше, па ако браћа буду браћа — а у Бога се драгог уздамо да ће бити — нашјетоваће вас како ћете доћи до Цариграда и изаћи пред султана... Паметни сте људи, али вам опет велим: чувајте се у путу, ниђе млого не говорте и не просипајте узалудније бешједа, јер свађе има турскије музевира...

Кад то изговори поп Симо, повика кнез Раде Кнежевић: — Ђе је верман и удутлема 2

Из скупа се диже Стојан Јеличић, убоги сиромашак, сав прњав и дроњав, и предаје у једној црној и воштаној кеси верман и удутлему од Раткова. У њег је увијек стајб царски верман, јер за њ није запирало ничије око. Велико је некад било његово племе, па нешто се раселило по свијету, нешто куга поморила, а нешто рашћерали и ишјекли Турци. Он остб сам самдијан. Толико се пута кретб да иде из Раткова, па му се никако није дало — срасто се, штоно веле, са земљом и гробовима.

Кад стари Стојан предаде царски верман и удутлему, стидљиво се повуче опет међу људе... у крај.

Рече Теле Босанчић:

— Нека се сада браћа, Тешо и Ристо, завјере и закуну овом нашем скупу, да ће бити вјерни, да ће чувати верман кб очи у глави и да ће све учинити, колико знадну и могну, да султан потврди ову нашу праву.

Поп Симо им пружи крст и по груду земље, па и' стаде заклињати; он напријед говори, они за њим:

— Заклињемо се овом скупу Богом живијем и свемогућијем, и овом грудом, покапаном сузама нашије мајки

1%