Српски књижевни гласник

НАШ УЧИТЕЉ ЧЕТВРТОГ РАЗРЕДА. 15

није никада преврела. Мати је знала за то, то ју је болело, али је већ била исцрпла сва заоколишења поро: дичне дипломатије, како да кћери прво до знања стави каквог новог просца и како да припреми у ћуди своје ћерке барем једно трпљиво расположење према новој прилици. Мати је сада много плакала и због живе ћери, примећујући, како је рођена кћи презире. Јер, чим би кукавна госпођа Наталија и почела: — ја знам, да си ти моје паметно дете, али видиш, не може се ипак мимо свет, и — напослетку, то је од Бога; видиш, каже ми јуче тетка Ната, да један красан млад човек и на свом месту...

— Ћути, остави ме на миру са тим бапским про: водаџисањем. Ја, ако хоћу да се удам, удаћу се, како ја и кад ја хоћу! — викнула би дрхћућим гласом Владислава и гордо би устала и отишла у своју собу, да гризе рубац у бесноме смеху или плачу.

Мати је само опуштала руке, а мужу о целој ствари ни рећи није смела рећи. Он је давао новац, ручавао, читао, калемио воће и ишао у школу.

Такав је живот текао у Чутуковићевој кући; барем се тако говорило у граду. А Мита, чија се башта сучељава са учитељовом, прича, да се он често завуче међу дренкове чокотове до тарабе и види, како се затресну стаклена врата од ходника, а мирна, права Владислава, гризући се за усне, трчи преко степеница у сеницу на дну баште и ту се баца преко храстовога стола и само јој се леђа тресу, па кад јој приђе мати, она је ни не погледа. — Бежи, бежи, свему сте ви криви. Хтели сте да вам будем играчка и дика у кући и утеха за оне гробове, а сад се кајете, па бисте ме због своје савести, да гурнете у мрак. Нећу, нећу. Хоћу да гинем ту, пред вашим очима. Да гледате, шта сте учинили од вашег слатког мезимчета !

А наиђе ли отац, она би скочила, гладила, чупаве прамове око ушију и очију, и, грискајући ластар, певушила какву веселу песму.

(Свршиће се). Вељко ПЕТРОВИЋ.