Српски књижевни гласник

рЕ-РКО ОМ еЕ

Патња је дуг тренутак у коме не разликујемо годишња времена. Водимо рачуна само о непогодама, и бележимо њихово понављање. Време не одмиче с нама, него се врти око нас, и као да стално кружи око средишта страдања. Животом нашим влада паралишућа непомичност, и све су околности у њему удешене по једном непроменљивом узору. Једемо и пијемо, лежемо и молимо се Богу, или бар клечимо као да се молимо Богу, по неумољивим законима једне исте гвоздене формуле; и та непомичност, због које су страхоте наших дана до најситнијих појединости истоветне, као да се преноси и на оне спољашње силе, чија битност баш у непрекидној промени лежи. О сетви и жетви; о жетеоцима што се над житом сагињу; о берачима што се кроз винову лозу провлаче; о трави у воћњацима што се бели од окруњених цветова или је засута отресеним воћем — о свему томе ми не знамо и не можемо ништа знати.

За нас постоји само једно годишње доба, доба патње. И сунце и месец су нам отели. Напољу се прелива дан у плавој и златној боји, а сивкаста и оскудна светлост мили кроз замрљано стакло узаних, решеткама затворених прозора, под којима ми поваздан седимо. Стално

' Оскар Вајлд је написао ово дело пред крај свог сужањства у тамници у Рединту, и у њему је, не штедећи себе, приказао утицај друштвена пада и тамнице на своју душу и на своју уметничку природу. — Наслов је узет из 1830 псалма, који, у латинском преводу, почиње речима „Ре ргогипа“. ПРЕВОДИЛАЦ.