Српски књижевни гласник

Ре уртошика 5; 17

нам је сумрак у ћелији, као што нам је увек сумрак у души. Ни у сфери наших мисли нема живљега кретања. Што сте ви лично давно заборавили, и што лако можете да заборавите, то је мени и сада на уму, и мора ми сутра опет пасти на ум, И кад то знате, моћи ћете бар донекле разумети зашто пишем и зашто овако пишем......

Недељу сам дана касније овамо премештен; а кад су још три месеца протекла умрла ми је мати. Њена смрт страшно ме је потресла, и ја, некада мајстор у језику, немам сада речи да искажем свој страх и своју срамоту. Она и мој отац оставише ми поносито име, комг су стекли поштовање не само у књижевности, уметности и науци, него и у историји моје постојбине, у њеном на ционалном развитку. А ја сам то име осрамотио за навек. Начинио сам од њега простачки надимак међу простачким људима; потезао сам га кроз блато и брлог; давао сам га суровим људима да га начине суровим; и непријатељима, да га обрате у синоним лудости. Шта сам онда патио и шта још патим, нити је за перо да опише, нити за хартију да сачува. Да ми не би немарни људи донели ту вест, моја жена, увек љубазна и племенита према мени, прспутовала је, болесна, пут од Ђенове до Енглеске, да ми сама саопшти губитак, који се не даје ни поправити ни искупити. Вести о симпатијама стизаху ми од свију који су још марили за мене. Шта више, људи који ме лично нису ни познавали, чувши да је нова невоља пробила у мој живот, писали су и тражили да ми се њихово сажаљење изрази.

Прошла су три месеца. У календару мог дневног понашања и рада, што са мојим именом и пресудом виси споља на вратима моје ћелије, стоји да је сада мај...

Срећа, уживање и успех могу бити у суштини својој обични, а у ефекту груби; а бол је од свега што је створено најосетљивији. И ако се у великом свету мисли може говорити о кретању, онда бол трепти у најфинијој пулсацији. Према њему је груб и онај најтањи листић злата, што бележи правце невидљивих сила. Та осетљи-

>