Српски књижевни гласник

(ВАВ ОКС

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Књига ХХУМ, Број 1. — 1 јул, 1910:

КО НА ВЕТРУ ДИМ.

1 Недеља дана, и Јовици Ивковићу, новом секретару

Министарства Унутрашњих Дела, тај, тако жељени, Београд, постајао је обичан, као да га никад није остављао.

Кегд изби шест сати на часовнику у дворској башти, Ивковић прекиде немарно рад на закону о сеоским дућанима, промени свој канцелариски капут, и изиђе у шетњу као по дужности.

Напољу је био леп дан, од оних дана крајем маја, кад поливене улице миришу на свежу земљу, и теразијско кестење сеје по тротоару своје бело и црвено цвеће.

Јовица се огледну у једном излогу.

Његово лице се руменило од здравља, и стас му је био снажан као то крупно дрвеће, све у цвету и зеленилу. Жене нису више пролазиле поред њега као негда: не видећи га, немарно, као да он и не постоји, већ су га погледале са осмехом, са интересовањем, у најмању руку са топлином једне благе симпатије. Младом чиновнику су пријали ови погледи. Још се више ширио, још

1

Ми ју"

МР пи А