Српски књижевни гласник

2 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

снажније корачао, немарније одбијао димове своје цигарете са златном круном, и шапутао самом себи:

— Једанпут да и мени дође царство у овом гуравом Београду !

Тако стиже до трамвајске станице на Теразијама, кад се наједанпут трже.

С друге стране сквера ишла је у супротном правцу једна позната млада жена у друштву са неком старицом обученом у српски. МИ та жена гледала га је с пуно неког болног изненађења.

Сама рука секретарова диже се и скиде шешир, а. образе његове испуни неки неисказани стид.

То је трајало као и један тренутак, па Јовица саже главу и похита у правцу Калимегдана, док се млада жена, окрећући се непрестано, полако спуштала низ Балканску улицу и одбијала да каже старици ко је тај високи господин. П

Та млада жена и тај високи господин, у црном жакету, пажљиво попегланим панталонама и кожним рукавицама преживели су заједно баналан роман између сиромашног студента и фабричке раднице.

Њих обоје су били сами и сироти, изгубљени у овом Београду, где свако има на хиљаде познаника да им скине капу, а где је тако тешко наћи кога да пожали, да помогне, да олакша тегобу почетка и суве дане самохраности. Ивковић је тада имао двадесет и две године, кад младост цвета, кад се зачињу велике идеје и воли се да би се волело.

Од тог доба није више прошло него неколикг године, а Јовица је постао други човек, сасвим други, да би се Анђа, другарица његових младих дана, још више изненадила да је могла видети шта се сад налази под тим црним жакетом и прсником од свиле. Млади човек је свршио школу, лепо се растао са својом драганом,